Čitajući ovaj nasov, ne mogu da izbacim iz glave ovih par reči Đorđa Balaševića: „Krivi smo mi što smo ih pustili!“

Deca su uvek bila i ostala ista. Rađaju se sa refleksima i motivom za preživljavanje, odrastaju uz nas, imitirajući nas, ponavljajući naše postupke i reči, učeći od nas i prihvatajući naš sistem vrednosti. Kasnije oni svojom ličnošću i karakterom koriguju izvesna ponašanja, ali baza je osnova koju dobijaju u porodici. A šta im dajemo kao bazu?

Pitamo se zašto samo gledaju u telefone, zašto ne idu napolje, zašto ne čitaju?

Kada ste vi poslednji put stigli kući s posla i ostavili telefon na polici do ujutru? Kada ste vi poslednji put uzeli knjigu u ruke pred decom i čitali? Kada ste im čitali pred spavanje, bez obzira na uzrast dece? Kada ste poslednji put uzeli loptu, uhvatili ih za ruku i otišli sa njima na teren za basket, fudbal, na livadu i igrali se

Sva ova pitanja mi se vrzmaju po glavi zajedno sa Đoletovim rečima o krivici.

Ukoliko su odgovori na ova pitanja u nekoj starijoj prošlosti, ODMAH uvedite promene!

Nađite vremena za decu, učite ih svetu oko sebe, bez traženja pomoći od Googl-a, otkrijte sami odgovore, otkrijte ZAJEDNO odgovore! Pokažite im lepote Zemlje koja nam je svima dom, učite ih da čuvaju planetu i vole prirodu, učite ih da gledaju svojim, a ne očima kamere telefona. Boje su lepše, boje su jače i svet je divan.

Učite ih da se druže i da pomažu jedni drugima, socijalna smo bića, potreban nam je kontakt i nežnost, lepa reč i pohvala. Pričajte sa njima, slušajte ih kada im se pokrene „logoreja“, ne sputavajte ih. Dajte im primer dobre prakse, dajte im šansu za lepši i bolji život.

Nemojmo pustiti decu već ih usmeravajmo ka pravim vrednostima, provodimo vreme sa njima, jer oni veoma brzo rastu i naše društvo im ubrzo neće biti interesantno. Tako im pokazujemo ljubav koja im je preko potrebna da bi bili dobri ljudi!